Okupala sam se, sada šta da nosim…?

Udobnost je prva na listi, to je sigurno. Lagano da se obuče i skine? Aposolutno. Nešto niskog reza? Nema šanse!

Teško da prođe dan, a da ne pomislim o svom prvom sastanku ili šta će se dogoditi na sledećem. Ali, ovo je sastanak kao ni jedan. Naravno da želim da se završi frazom ”I živeli su srećno dugo, dugo godina”, koja je u bajkama kraj svih priča bez obzira kako se teško priča odvijala. To je ono što želim, to je krajni cilj i kako kažu u filmovima (Najbolji Marigold Hotel ), Sve će biti dobro na kraju, pa ako nije dobro, nije ni kraj.

Danas je moja godišnja kontrola. Moja druga, tačnije. Prethodne godine bila je velika stvar pošto je bila moja prva, i kako nadolaze sećanja prve runde konsultacija, skenera i zakazivanja koja slede, setim se kako je užasna bila “igra čekanja” i kako sam bila suočena sa krajnošću (skoro da sam izgubila kontrolu). Umirujem sebe da će ovog puta sve biti u redu.

Neću da poričem, tokom prošle godine uhvatim sebe kako razmišljam, na primer “Jesam li dovoljno uradila!?”, ili “Šta bih uradila sledeće” kroz procese, i tako dalje. Prošle godine, nakon 5 meseci čekanja, rezultati testa su se napokon vratili bez karcinoma. Suze radosnice i olakšanje kakvo nikada pre nisam osetila udalilo me je kao cunami. Htela sam da trčim najbrže što mogu od sreće  – ne znam kuda, nije bilo bitno. Htela sam da skočim, vrištim i zagrlim svakoga koga sam videla. To je bio lep dan, ali je čekanje bilo zaista stravično.

Napravivši nesvakidašnju odluku da izvršim samo operaciju bez daljih tretmana ili lekova, izložila sam se riziku – to znam. Ali, morate da uradite šta vam osećaj kaže, a meni je baš to govorio. Doktori mogu da me vode i savetuju, ali oni nisu tu da sa mnom i prežive sve to.

Ove godine, namerno sam održavala um zauzetim u trci sve do danas, ali kako hodam ovim malim koracima od kuće do bolnice, ne mogu ne razmišljam o toj prvoj godini – nagli nalet prošlog sećanja i naizgled beskrajnih puta tamo i ovamo, ne znajući šta da očekujem, brinići o svakoj sitnici i osećaju, a sve to dok me prati osećaj odgovornosti zbog nanošenja toliko tuge ljudima do kojih mi je stalo i koje volim najviše. Želela sam da svet stane kako bih mogla da siđem. Nisam htela više da igram. Ovo je sada samo trenutni povratak u prošlost, ali taj nalet emocija oseća se i previše poznato.

 

x ray room medium

Sada sedim i čekam da prozovu moje ime, koristim momenat da čitam knjigu – da prođe vreme i da dam neki fokus svome umu, ali ispred sebe vidim šta me očekuje i zastanem na trenutak. To je to. Ovo je to mesto koje bi moglo da promeni sve i konačno ću saznati da li su moja ispupčenja i grudvice, koje nalazim svaki put kada pogledam, samo koža ožiljka ili…. nešto drugo. Ovde ću saznati!

Skeniranje je verovatno najgori deo. Pre operacije osećaj bola je vrlo neprijatan, ali nositi se sa kožom ožiljka je skoro neizdrživo. Srećom, dobili su šta im je trebalo prvi put, pa su samo skeniranja na obe strane ono što mi treba.

Sada opet čekam. Ovoga puta na fizički pregled. Nema baš čemu da se raduje u ovom procesu, ali on se dešava samo jednom godišnje pa i nije tako strašno. Samo što sam završila sa skeniranjem, radujem se što ću odmah znati rezultate. Sve je u redu!

Nije skok radosti, ali je olakšanje. I sada, sve ovo se gradi za moj sledeći veliki datum, dok ja nastavljam da živim adaptiranim i boljim životnim stilom – sve vreme nadajući se i verujući da sam uradila najbolje što sam mogla, mentalno, fizički, spiritualno i emotivno – pomažući sebi, podelila svoja iskustva i možda pomogla i drugima.

 

Napisala: Miranda, Dijagnoza 2013